Да ли је бојкот стварно бојкот или је то само игра у режији ЕУ и Великог вође остаје да се види! Онима којима на памет не пада да се ставе у улогу аналитичара како би мало дубље и свеобухватније проучили феномен бојкота, ово ће изгледати као глупост изречена реда ради. А да ли је то баш тако или у ком грму лежи зец, покушаћу да објасним са аспекта обичног али забринутог грађанина.
Дакле, по онима који су политику ЕУ према овом делу Балкана давно креирали и који сада покушавају да, у складу са тим, све своје утврђене политичке циљеве и спроведу и то без обзира на цену или на жртву, Србија представља препреку коју није баш тако лако савладати. Хоће ли им се упорност исплатити зависи од резултата свих ујдурми везаних за предстојеће изборе. Смањење цензуса, укидање слободе медија, убеђивање лаковерних у искрене намере највеће странке у земљи, као и прокламовање „невиђених“ и „у историји незабележених успеха“ наше државе, буди сумњу у добре намере многих актера укључених у предизборне активности. Ту сумњу поткрепљују и благи ставови европских и белосветских политичара по питању стања медијских слобода у нашој земљи, као и одсуство критика у вези са мењањем изборног закона. Очигледно је да баш тако дозирани ставови челника ЕУ одговарају и једнима и другима, односно и онима који свирају и онима који играју. Ове тзв. изборе гледам само у светлу времена које ће доћи после њих. И управо то време, на неки начин и дефинише састав будућег парламента или да будем прецизнији, у том времену морају да се донесу неке одлуке које ће моћи да донесе само такав (шарени) састав парламента. Зато за ЕУ и САД медијски мрак није проблем као што није проблем ни мењање изборних услова. Исти је случај и са могућношћу мале изласности на изборе. Очигледан доказ за то су скора дешавања у Македонији, Црној Гори и Албанији. Ако се све ово речено упрости може се извести закључак да западним силама одговара такав састав парламента који ће, бојим се, успети да без референдума промени Устав земље, да призна независнот наше јужне покрајине, да прекине везе са Републиком Српском и да се дистанцира од Руске федерације, односно од земаља ОДКБ-а. Да ће се то десити претпостављају и сви они који гурају бојкот као штит за наводну одбрану демократије, а у ствари, иза таквог штита крију себе и своје интересе, стварајући алиби за те будуће парламентарне одлуке које ће им одговарати, а које неће бити њихове. Из ове групе бих једино издвојио неке десничарске покрете који су били пиштаљка у овој утакмици за коју је унапред договорено да буде изгубљена.
Дакле, на будућим изборима биће изабрани они који ће Србији (свесно или не) копати рупу, али чим је, на нечију радост буду ископали, прегазиће их точак историје. Тада ће доћи време за оне друге, за оне који су се иза бојкота крили и који су бојкот гурали као једино решење, како би тако „невини“ завршили започето и ту рупу затрпали.
Поставља се велико питање; а шта после бојкота? Најбољи одговор лежи у народној изреци „риба смрди од главе, али се чисти од репа“, па зато сматрам даје то добар разлог да се на локалне изборе изађе…
Good