Неколико дана пре почетка јесени 2016. године, наш тадашњи премијер Александар Вучић, гостујући код Била Клинтона, доживео је понижење и као човек и као премијер једне, рекло би се, суверене европске државе. Наравно, ти тренуци потпуног моралног суноврата снимљени су и емитовани на свим друштвеним мрежама. У августу исте године, дакле, месец дана пре боравка Вучића у Америци, у посету нашој земљи је допутовао Џо Бајден, осведочени србомрзац и политичар који је у Србији и Србима видео све проблеме овога света. Какав је његов однос према нама и нашој држави показао је на церемонији дочека, када није хтео да се поклони застави домаћина. То је било прво понижење које је свима нама требало да стави до знања да на тој страни света коју предствља Бајден, Србија нема шта добро да очекује. Но и поред тога, два – три месеца касније , наш премијер је обелоданио да се уплео у америчке председничке изборе на тај начин што је подржао Хилари Клинтон у трци за председничко место и то са два милиона долара. Наравно, паре нису његове, али је одлука да руку завуче у државну касу и узме онолико колико је наумио – његова. Као да је то његов џепарац. Није му било важно шта о томе мисле они који су путем пореза тај новац обезбедили. На питање новинара зашто је то урадио, његов одговор је био – „зато што сам паментан“. Наравно, сви смо схватили колика је та памет тек када се у Белу кућу, уместо Хилари Клинтон, уселио Доналд Трамп. Све што је Србија добила јесте Клинтоново „пријатељско“ тапшање нашег премијера по рамену и неизвесна судбина будућих односа Србије и Трампове администрације.
Сада се у Америци опет захуктала изборна кампања. Користе се сва дозвољена и недозвољена средства. Да Трамп није заборавио улогу некадашњег српског премијера на претходним изборима у његовој држави, уверили смо се се и сами гледајући „церемонију“ потписивања споразума између Србије као државе и САД-а и Косова (како другачије него као државе) и САД-а. Третман и једне и друге делегације је био сличан третману оптужених саучесника у злочину. Седење нашег председника на оној јадној столици током „разговора“ са Трампом, вечито ће нас подсећати на цену његових непромишљених поступака – на цену његове памети. И сам чин потписивања споразума је био у складу са третманом и једне и друге делегације. Да није било оних сточића споразум би потписивали на коленима или на нечијим леђима. Дакле, то је још једно у низу страшних понижења које је Србија доживела.
На крају треба јасно казати да се ни на састанак најобичнијег клуба не иде, а да се не утврде теме и разлози за његово заказивање. За државне делегацијие то су протоколи! Дакле, постоје тачно утврђене теме, садржаји, начини рада, временска ограничења, спискови учесника, безбедносне провере и сви други елементи који гарантују постизање циља састанка. Свака страна у оваквим разговорима добије по један примерак протокола много пре него што ће се састанак одржати.
Овога пута наш председник, сву своју памет и мудрост је усмеравао на убеђивање грађана Србије како он није имао појма о чему ће да се разговара у Америци, да ће се разговарати само о економским темама и „да постоји могућност да у последњем тренутку дође до непријатних изненађења или да се убаци и тачка о узајамном признавању…“ Наравно, хипотетички гледано, мора да постоји и нешто што ће бити „храбро одбијено“ ако до таквог сценарија којим случајем дође. А да се наслутити да ће доћи и то као божји дар, јер се срамота нечим мора камуфлирати. Па, ако и не дође, измислићемо! Народ мора да види колика ће наша борба бити и колико ћемо храбрости уложити бранећи интересе земље!