Интересовање једног грађанина

Божидар Радојковић

ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЈЕДНОГ ГРАЂАНИНА

Прича се по кулоарима, или како наш народ то лепо каже „шушка се“, да ће се напокон остварити жеља преварених и запостављених да се одрже избори за чланове савета месних заједница. Чека се само да беглербег нашег Града  потпише одлуку о расписивању избора и да је подели телалима који   ће је огласити и прогласити.  Иначе, досадашњим члановима савета месних заједница је дозлогрдило да беже и да се крију од грађана који их прозивају и оптужују за сва обећања која су у име владајуће коалиције дали народу, а која  нису испунили, јер су их у томе спречавали управо они који су их на листе стављали и у чије су се  име тих обавеза и прихватили. Они други, заведени,  могу само да прихвате, за наше услове нормалну чињеницу,  да је „обећање лудом радовање“ и да се са тиме помире! Пребацивање одговорности  на праве кривце је исто што и упирање прстом у духове. Међутим, понекад се мора и то радити. Тако на пример, народ не зна да је Градско веће Пожаревца суспендовало законом (и Уставом) загарантовано право на избор чланова савета месних заједница и да је својим незаконитим одлукама продужавало мандат староизабраним члановима савета,  и то неколико пута. Народ не зна и не мора да зна! Они који би морали то да знају – ћуте. Дакле, власти остају неме, па се чини, да процењују докле могу да иду са таквом опструкцијом која некоме учвршћује властодржачку позицију  и омогућава несметано  и неограничено терање   сопственог ћефа.  Другим речима, чини се да је законодавна власт постала талац оне извршне.  

У међувремену, једину (и кључну) помоћ, извршна власт оличена у  „Великом дивану“ има у емисијама и тиражима локалних медија чији су се уредници и поједини новинари одрекли  новинарског  кодекса и  отворено ставили у службу поменутог органа извршне власти.   Свесни чињенице да би свако критичко  или објективно извештавање о свим друштвеним, политичким  и нарочито економским кретањима у граду,  у њихове куће довело десетине разно-разних инспектора, извршитеља и проценитеља, са спремљеним решењима у једној руци и катанцима у другој,  лако су жртвовали образ  у замену за пуну трпезу и миран пословни амбијент.  Тако за њих продавање магле постаје уносан посао, а за нас којима се сервира сва „лепота и величанственост“ наше стварности, али и, како хавлоспевци сервирају, „до сада невиђени успеси“ у свим сегментима друштвеног развоја  општине,  то постаје кнедла коју је тешко прогутати. Не може се оповргнути ни чињеница да је број оних који морају да прогутају и оно што им се не гута –  велики. На то их, свакако,  приморавају уговори о раду на одређено време који радника стављају у понижавајуће  завистан положај, док  послодавцима дају могућност да манипулишу њиховим судбинама.  Избора нема јер све зависи од степена оданости владајућој коалицији или од спремности да се трпи сопствено понижавање.  Дакле, принцип оданости до идолопоклонства постао је основни критеријум за заснивање радног односа, што неминовно доводи до негативне селекције кадрова и до стварања таквих руководећих структура које су спремне да погазе све моралне норме како би спровеле нечију политичку вољу, односно онакву политику која им свима заједно омогућава опстајање на власти.  

 Тако смо дошли у ситуацију да уместо да најбољи и најспособнији буду на самом врху те пирамиде, њихова места заузимају „стручњаци“ са факултетским дипломама размењеним у некој успутној биртији,   и са „политичким искуством“  стеченим методама мешетарења у, најчешће наизменично, неколико партија и странака, док се са друге стране они стварно и доказано најспособнији   проглашавају за технолошке вишкове. Не треба много памети да би се закључило да у таквој ситуацији  знање постаје сметња, а незнање и примитивизам –  потреба.   За манипулисање – сасвим довољно! Као и за пропаст целе наше заједнице!  Људи здравог разума могу само да се прекрсте и да се помоле богу да их сачува од разорних последица партократије која би да од нашег Града направи велику родовско-племенску задругу.

Оно што је сигурно јесте истина  да постоји велика разлика   у тумачењу наше стварности виђена очима медијских манипуланата и  очима обичних  људи. Бројни су аргументи којима се то може доказати. Сама чињеница да  искоришћеност предвиђених средстава за инвестиције за првих шест месеци не прелази цифру од 20%, а да је проценат искоришћености расположивих буџетских средстава нешто испод 30%, говори сама за себе.  При томе нећу поставити питање  критеријума по којима се нешто приказује као капитално инвестирање, а у ствари је текуће инвестиционо одржавање. Питања која се намећу сама по себи се односе на онај део буџета који није искоришћен! Дакле, зашто буџет није оптимално искоришћен? Зашто је планирано нешто за шта се знало да се не може реализовати? Шта је са обећањима датим у вези са депонијом, са фабриком воде, са изградњом неких индустријских капацитета,  са заштитом животне средине, са запошљавањем, са стварањем услова за заустављање исељавања, са … итд.?  

Чињеница је да због недостатка планова развоја, али  и извештаја о раду месних заједница, обичан грађанин не може да има увид у оно што је планирано да се ради  нити у оно што је урађено. Мора да се верује на реч градоначелнику и његовим саветницима, помоћницима и добошарима који на брифинзима преувеличавају успехе, како оне остварене, тако и оне који ће тек (по њима) доћи када се испуне неки, само њима знани, услови.  Тим и таквим,  унапред резервисаним успесима, смо, ето,  обогатили нашу политичку праксу и то на велику радост оних којима се логика затурила иза сопствених интереса, али се мора и то рећи, и на жалост оних који такве нелогичности морају да трпе.     Тако смо имали  прилику да чујемо како  се,   сликом и речју,  набрајају успеси и постигнућа у реконструкцији улица, тргова, тротоара…, што свакако представља афирмативан предизборни наступ владајуће коалиције,  али нисмо ништа чули  о правим и најважнијим, животним  проблемима, које сам раније набројао. Како „ово“ и „оно“ никако не могу заједно, онда су се градски оци досетили да „овим“ награде послушне и одане, а да „оним“, натоваре на леђа као унапред обележеним кривцима терет неуспеха и промашаја.  То би народ просто рекао овако: „за све успехе и резултате сам заслужан Ја, а за све гршке и промашаје си одговоран Ти“!

И тако,  оптерећени „никад већим успесима“, полако дочекујемо крај још једне календарске године.      Како смо принуђени да прескачемо јаруге и раскопине по скоро свим путевима и тротоарима,  да бројимо напуштене и затворене локале, да посматрамо бројне просјаке који  инвентаре по контејнерима   и да на бувљацима обезбеђујемо опрему и гардеробу  за јесење преживљавање, тако смо принуђени и да молимо Бога да нам не буде горе. И све то док нам је градска  каса толико пуна да ће се огроман вишак неутрошених средстава вратити у буџет Републике! Као много пута до сада!   

На крају, ако до ових избора и дође, онда ће владајућа коалиција да изађе са спремним списковима и листама кандидата за које су сигурни да ће  све подредити њиховим (партијским) интересима – интересима предлагача.  Машала!  А припреме за то су далеко одмакле!  У том смислу се пре одлуке о расписивању избора морало свима ставити до знања да је  по Статуту Града Градско веће надлежно за расподелу буџетских средстава, па и за доделу ових средстава месним заједницама.   То значи да ће се савети месних заједница бавити исписивањем листи жеља, а о њиховом остваривању ће се побринути Градско веће. Дакле, и нож и колач су у рукама чланова  „Великог дивана“, а ко  ће и колики део колача добити зависи од степена оданости. Опет ће све зависити од „заслуга“!   То је тек да се зна!

Сећам се времена када се на гласање носила оловка, по могућству мастиљава. Ко је желео да га виде да је гласао, пре него што заокружи имена кандидата, лизне оловку како би тај траг кога оловка оставља био трајан – неизбрисив. Ако му, случајно,  неко не верује – само се исплази да покаже мастиљав језик и да увери  неверника да је извршио своју грађанску дужност.

Срећа наша да имамо хемијске оловке, иначе би неки бирачи са великим задовољством, отворених уста,  показивали трагове свога опредељења. Не би било бољег начина да кажу шта мисле о таквим изборима!